Удружење научних и стручних преводилаца Србије


Преводиоци у историји

Преводиоци су од давнина били творци националних писама, доприносили су образовању књижевних језика, стварали националне књижевности. Учествовали су у ширењу знања, разменама културних вредности, писали су речнике... У свим временима имали су одлучујућу улогу у развоју друштава и духовног и интелектуалног живота.
Најпознатији преводиоци, творци националних писама били су: Вулфила (311–383), мисионар и бискуп западних Гота, који је са грчког на готски превео Библију; Месроп Маштоц (362–440), јерменски монах, творац јерменског писма и проповедник, на јерменски је превео Јеванђеља; Ћирило и Методије су словенски просветитељи и проповедници, а сам Ћирило је крајем 9. века саставио ћириличко писмо прилагођавањем грчког унцијалног писма; Џејмс Еванс (James Evans, 1801–1846), канадски мисионар и лингвист аматер, створио је силабичко писмо за Кри Индијанце, које је касније прилагођено за друге индијанске језике.

Хронолошки преглед првих превода Библије у свету показује колико је стара улога превођења код народа ма где се они налазили. Најстарији превод Старог завета на грчки језик потиче из 3. века, под називом Септуагинта; на Блиском истоку Библија се преводи на старосиријски, који је постао језик хришћана Сирије и Месопотамије; Библија се преводи и на јерменски (301), грузијски (5. век); а најстарија позната верзија превода Библије на арапски језик настала је у првој половини 10. века. У Египту, Библија је преведена најпре на коптски језик (150–200), а у Етиопији на класичан етиопијски језик (почев од 500. године); на Далеком истоку, у Кини, Јеванђеље су превели мисионари, припадници несторијанске цркве, али је оно делимично превођено почев од 7. века.

На Западу, Стари завет је са хебрејског на латински превео Јероним (друга половина 4. и поч. 5. века), тзв. Вулгату. У источној Европи Библију је превео већ поменути Вулфила, као и Ћирило и Методије, словенски мисионари и просветитељи. На немачки језик делови Библије су превођени у средњем веку, али је Мартин Лутер сачинио најважнији превод на овом језику између 1522. и 1534. и он ће постати темељ савременог немачког језика али и протестантизма. Ауторизована верзија Библије из 1611. године, дело 49 научника и теолога, имала је значајан утицај на енглеску књижевност. У Русији, први потпун превод Библије на руски језик објављен је 1499. под називом Генадијева Библија. На мађарски језик Библију је први превео 1590. Гашпар Карољ. Са старословенског на румунски језик први потпун превод Библије је изашао 1688. Најпознатији превод Библије на француски језик сачинио је 1666. Луј Исак Леметр де Саси.


Код Срба, Библију су први превели са грчког на словенски језик Ћирило и Методије у 9. веку; први прави превод на српски језик сачинили су Вук Караџић и Ђуро Даничић (видети даље); на хрватски први је Библију преводио Матија Петар Катанчић (1831) а целу Библију су превели И. М. Шкарић (Беч 1858–1861) и И. Е. Шарић (Сарајево 1941–1942); на словеначки језик превод Новог завета сачинио је Примож Трубар 1557–1582, а Јуриј Далматин, протестантски теолог, објавио је целу Библију 1584. у Витенбергу. Нови завет је преведен на македонски језик 1967. а цело Свето писмо 1990. Нови превод Библије на језицима јужнословенских народа објављен је 2006.

Први писани споменици о преводима на српскословенски језик потичу из 12. века, али корени њихове традиције сежу до словенских просветитеља, светих Ћирила и Методија. Ови Византинци, високог филолошког и филозофског образовања, били су и добри познаваоци словенског језика и први преводиоци на словенски језик неопходних литургијских књига, азбуком (глагољицом) коју је саставио Ћирило. Ћирило и Методије су на словенском језику проповедали, установили богослужење и преводили црквене текстове. Методије, који је дуже живео од Ћирила, превео је на словенски Библију, номоканон и патерик.


У српском средњем веку преводило се много, углавном са грчког језика, понајвише из религијске али и из световне и правне области, о чему сведочи мањи број сачуваних изворника и већи број преписа. Данас првим српским преводиоцем сматрамо светог Саву, најмлађег сина великог жупана Стефана Немање, који је превео Евергетидски типик (највероватније), затим Хиландарски типик, а под његовим непосредним руководством и учешћем преведено је најважније дело српске правне књижевности – Номоканон или Крмчија, познато и као Светосавска крмчија, кодекс православног црквеног и делимично грађанског права.
У 13. и 14. веку преводе се популарни романи: Александрида, Роман о Троји, Езопов живот, О премудром Соломону и други, али на њима преводиоци нису потписани. Године 1319. архиепископ Никодим превео је Типик светог Саве Јерусалимског. Он је чак образложио своје преводилачке тешкоће да дође до текста овог дела на грчком језику. По мишљењу професора Ђорђа Трифуновића, 1371. године настао је један од најзначајних превода српске средњовековне књижевности монаха Исаије, који је превео дело Псеудо-Дионисија Ареопагита: Небеска хијерархија, Црквена хијерархија, Мистична теологија и Божанска имена. И деспот Стефан Лазаревић (1377–1427) је поред осталог превео један спис византијског цара Лава Мудрог, спис О будућим временима. У Хиландару је инок Гаврило 1411. превео Тумачење књиге о Јову. Старањем умног деспота Стефана, непознати преводилац је превео четири старозаветне Књиге о царевима, које је 1417. или 1418. преписао извесни преписивач Доситеј и на крају преписа додао праву историју превода старозаветних књига код Срба. Писац житија деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф (15. век), превео је Песму над песмама.


И за време ропства под Турцима, српскословенски писац византијског порекла Димитрије Кантакузин (друга половина 15. века) превео је Молитве Јефрема Сирског. У исто време преводило се и са словенских језика на српскословенски, мада су се православни Словени без тешкоћа споразумевали. Упркос зубу времена, непрестаним немирима и вишевековном ропству, из овог периода српског средњег века остало је ипак довољно доказа да закључимо да је он, у погледу превођења, заиста био богат.

Падом Српске Деспотовине под Турке 1459. године настаје вишевековна празнина сваког развоја у Србији. Услед сеоба под притиском завојевача Србија је остала разорена, пуста и сиромашна, без сваке централизоване организације, све док постепено није отпочела регенерација народног патријархалног уређења и културе. Под таквим условима Срби су успели да сачувају део својих средњовековних институција, пре свега цркву (обнова рада Пећке патријаршије 1557) и део манастира, јединих средишта писмености.Тек са слабљењем Османског царства, почев од краја 16. а нарочито у 18. веку долази до нових културних заметака. Тако у првој половини 18. века имамо занимљиву личност Гаврила Стефановића Венцловића (1680–1749), свештеника, преводиоца и песника, који је у тадашњу српску азбуку увео слова ћ, ђ и ж и писао како на српскословенском тако и "србско простим језиком на службу сељаком некњижевним".

За своје проповеди које, за оно време, врве смелим идејама ("Важније је помоћи него празно богомољство", "Последице народног примитивизма и незнања су трагичне"), преводио је или посрбљивао делове Светог писма и друге текстове, више од сто година пре племенитих преводилаца овог дела, Вука Караџића и Ђуре Даничића. Заслуга за најстарији српски превод белетристике припада писцу и историчару Павлу Јулинцу, који је 1776. године превео Велизарија, дело француског историчара, приповедача и романсијера, Жан-Франсоа Мармонтела (1723–1799) а та година се узима као почетак новог периода у превођењу код Срба.


У предустаничку Србију, после боравка у Италији, Румунији и Немачкој, долази Доситеј Обрадовић (1744–1811), с циљем да у "давно заспалу Сербију" донесе науку и просветитељство. Због тога је много радио на популаризацији науке, преводећи одломке из дела Платона, Аристотела, Езопа (превео је и прерадио његове басне које су објављене 1788. и 1800. године), Ла Бријера, Молијера, Лесинга и Волтера, што је објавио као збирке прерађених превода, следећи сопствено гесло "од свега помало". Доситеја је на његов подстрек почео у много чему да следи други "европејац", Јоаким Вујић (1772–1847), који није био само драмски писац и оснивач позоришта у Крагујевцу већ је као професор језика и преводилац превео с немачког и објавио у Будиму 1809. Јестесловије за младеж Георга Христијана Рафа. Научне текстове су преводили у то доба ретки Срби интелектуалци и народни просветитељи, најчешће за потребе својих предавања у основним и вишим школама, односно лицејима или књига које су објављивали, попут Павла Соларића (1777–1821), Захарије Орфелина (1726–1785), покретача Славено-Сербског магазина (1768) и других.


Међу преводиоцима на српски језик од почетка 19. века нашла су се многа угледна имена, углавном следбеника Вукове реформе правописа. Тако је Јован Јовановић Змај (1833 – 1904), лекар, песник, уредник и издавач књижевних, политичких и дечјих часописа, преводио са мађарског Шандора Петефија, са немачког Гетеа (Херман и Доротеја, Ифигенија у Тавриди), са руског Љермонтова (Демон), са енглеског Тенисона (Енох Арден).


Превод на српски језик новим правописом Новог завјета Вука Караџића добили смо 1847. године, а превод Старог завјета Ђуре Даничића 1865. Оба ова дела остаће заувек трајна вредност наше преводне књижевности и културе. Стојан Новаковић (1842–1915), политичар, дипломата, филолог, превео је, поред осталог, Гражину пољског песника Адама Мицкјевича. Лаза Костић (1841–1910), песник и драмски писац, превео је Шекспировог Хамлета, Ромеа и Јулију, Ричарда III. Милован Глишић (1847–1908), књижевник, са руског је превео Мртве душе и Тараса Буљбу од Гогоља, Толстојев Рат и мир, Гончаровљевог Обломова; са француског је превео Балзакову Шагринску кожу, Коломбу Меримеа, Жила Верна итд. Станка Глишић (1857–1942), сестра Милованова, много је преводила са француског и руског (Толстојев Кавкаски заробљеник, Пан Кнута Хамсуна, с руског).


Преводилачка активност уопште почетком 20. века знатно се развила и достигла врх између два светска рата. После 1945. бивша Југославија је, према неким подацима, била на четвртом месту у свету по превођењу иностране литературе. Овај период је у исто време богат научним и стручним преводима, али нам недостају статистике о обиму и односу према белетристици. Овде ћемо поменути мањи број истакнутих преводилаца само лепе књижевности и хуманистичких наука. Што се тиче стручних и научних преводилаца, о којима ће бити реч у овој монографији, остаје сазнање да њихов мукотрпан рад, у тежњи за прецизношћу и у трагању за одговарајућом стручном терминологијом, коју су често принуђени да сами изналазе, засад остаје анониман до доласка неких бољих статистичких прилика.
Богдан Поповић (1863–1944), књижевни критичар и естетичар, професор упоредне књижевности Београдског универзитета, оснивач и први уредник Српског књижевног гласника, бавио се и преводилачким радом; преводио је Шекспира, Молијера, поезију са енглеског француског и немачког. Др Јован Максимовић (1864 – 1955), књижевник и преводилац, највише је преводио с руског језика (Гогоља, Љермонтова, Тургењева, Толстоја, Достојевског). Награду "Др Јован Максимовић" додељује Удружење књижевних преводилаца Србије за најбољи превод руске прозе. Др Љубомир Недић (1858–1902),, књижевни критичар, преводио је са енглеског (Кукова путовања, Векфилдски свештеник); Милан Богдановић (1892–1964), књижевни и позоришни критичар, превео је роман Ромена Ролана Кола Брењон, Шекспировог Отела и др. Велимир Живојиновић Massuka (1886–1974), књижевник био је преводилац с немачког и енглеског (Шекспир, Шилерм Гете); др Светислав Стефановић (1877–1944), лекар, есејист, драмски писац, преводилац је енглеске књижевности (Хамлет, Гавран); Милош Московљевић (1884–1968), филолог, преводилац, лексикограф, преводио је нарочито са руског (Шолохова) и Ибзена. Душан Милачић (1892–1979), књижевни и позоришни критичар, преводио је Балзака, Молијера, Метерленка; Душан Матић (1898–1980), књижевник, преводио је дела Золе, Бретона, Балзака; Рашко Димитријевић (1898–1988), преводилац, писац, преводио француске и немачке писце (Моријак, Дидро, Ален Фурније, Геземан). Исидора Секулић (1877–1958), књижевница, преводила је Гетеа, Емерсона, Поа, Толстоја; Милан Кашанин (1895–1981), књижевник и историчар уметности, преводио је француске (Мопасан) и руске (Толстој, Достојевски) писце.


Станислав Винавер (1891–1955), књижевник, песник био је и преводилац знатног опуса; најистакнутији су му преводи Раблеа (Гаргантуа и Пантагруел), Твена (Доживљаји Тома Сојера), Салтиков-Шчедрина, Хашекови Доживљаји доброг војника Швејка, Стерна, Блока, Гетеа, Вијоново Велико завештање, Андерсенове Бајке, Алиса у чаробној земљи Луиса Керола...
Преводилачки опус Јелисавете Марковић је веома обиман: преводила је Франса, Балзака, Твена, Вајдлера, Текерија...; Лепосава Бела Павловић (1906–2004), сликарка, романиста, преводила је са румунског језика.


Милош Н. Ђурић (1892–1967), класични филолог, етичар, један од најеминентнијих преводилаца код Срба, превео је Познавање човека Адолфа Адлера, Хомерову Илијаду, Сенеку, Аристотела, Платона, Јунгове Психолошке типове, Софоклеову Антигону и Цара Едипа, Еурипидову Ифигенију на Тауриди, Есхилове Трагедије, Аристофана, Плутарха, Марка Аурелија, Аристотела, Епикура, Ничеа... Удружење књижевних преводилаца Србије је 1968. установило годишњу награду "Милош Н. Ђурић" за најбољи превод у току календарске године.


Аница Савић–Ребац (1892–1953) превела је са латинског на српски Лукреција, са немачког Томаса Мана а на немачки – Његошеву Лучу микрокозма; Ксенија Атанасијевић (1894–1981) преводила је дела Спинозе, Платона и Аристотела; Љиљана Црепајац (1931), класични филолог, превела је са старогрчког Аристотела, Софокла, Аристофана, са латинског Тацита.


Средином 20. века и у његовој другој половини, међу професионалним преводиоцима филолозима има такође књижевника (Десанка Максимовић, Данило Киш, Стеван Раичковић, Давид Албахари, Милован Данојлић итд.), али и других професија. Поменућемо само неке.

 

Истакнути преводиоци са француског били су: поменути Богдан Поповић, Душан Милачић, Душан Матић, Рашко Димитријевић, Милан Кашанин, Станислав Винавер и Милан Богдановић; Бранко Јелић (Дубровски, Бергсон, Бродел и други), Иван Димић (Ками, Старобински, Балзак итд.); Никола Бертолино (Рембо, Бодлер, Аполинер, Иго, Расин); Иванка Павловић (Јурсенар, Жак Ле Гоф, Андре Малро итд.); Коља Мићевић (Данте, Маларме, Лорка Валери...), Јелена Стакић (Фуко, Сартр итд.); Мира Вуковић (Русо, Мишле, Сиоран, Паскал, Старобински...); Мирјана Вукмировић (Боске, Ками...). Велимир-Веља Павловић је превео са српског на француски Сеобе Милоша Црњанског; Никола Коља Чајкановић је наш дугогодишњи симултани и конференцијски преводилац за више језика.
Преводиоци са енглеског били су: Боривоје Недић (Кронин, Шекспир, Шо итд.); Живојин Симић (Шекспир, Бронте, Дикенс, Кронин, Лондон итд.); Александар Саша Петровић (Шекспир, Јејтс и други); Александар И. Спасић (Сапир, Фром, Бак, Мелвин, Хемингвеј, Велек итд.).
Удружење књижевних преводилаца Србије установило је 1997. године награду "Александар И. Спасић" која се додељује најбољим преводима дела из области хуманистичких наука.
Међу истакнутим преводиоцима су и: Слободан Ђорђевић (Фром, Велек, Илич, Купер итд.); Веселин Костић (Шекспир, Ставријанос и други); Боривој Герзић (Бекет, Шепард, Пинтер и други); Бошко Чолак–Антић, симултани преводилац са више језика и преводилац  на енглески дела The Monastery of Žiča, Antique Silver from Serbia и другог; преводилац са немачког поменути Велимир Живојиновић Massuka; Бранимир Живојиновић (Гете, Хесе, Кафка, Ниче, Музил, Шекспир); Дринка Гојковић (Енцесбергер, Бихнер, Гросман итд.); преводиоци са руског: поменути Милош Московљевић, Исидора Секулић и др Јован Максимовић; Мира Лалић (Солжењицин, Замјатин, Белов); Радмила Мечанин (Веселовски, Гуревич, Епштејн); Неда Николић Бобић (Пушкин, Буњин, Бродски, Улицка); Душко Паунковић (Берберова, Петрушевска, Ходашевич итд.); Драгиња Рамадански (Цветајева, Епштејн, Јерофејев и др.); Миодраг Сибиновић (Пушкин, Ахматова, Мандељштам); преводиоци са италијанског: Југана Стојановић (Макијавели, Пазолини); Драган Мраовић (Данте, Бокачо, Серикио итд.); преводиоци на пољски: Петар Вујичић (Вајда, Херберт, Лем, Милош итд.); Бисерка Рајчић (Кот, Мрожек, Новаковски, Милош); преводилац са шведског, данског, исландског и фарског: Љубиша Рајић; са португалског: Јасмина Нешковић (Амадо, Песоа, Коељо); преводилац са бугарског: Синиша Пауновић (Константинов, Вазов); преводиоци са мађарског: Вељко Петровић (Ади, Броди, Молнар); Сава Бабић (Дери, Лукач, Хамваш и други); са шпанског: Далибор Солдатић (Љоса, Фуентес, Мартинез); Силвија Монрос–Стојаковић (Кортасар, Ортега и Гасет, Борхес); Јасмина Николић (Помбо, Хурадо, Каналс итд.); Јамасаки–Вукелић Хироши, која је са српског на јапански превела Његошев Горски вијенац, Вукове Српске јуначке песме, Андрићеве приповетке, Кад су цветале тикве Драгослава Михајловића; преводилац са турског: Иван Пановић (Орхан Памук)...

Превођење наше народне књижевности

 

 

 

 

 

 

Приредила Гордана ПЕТРОВИЋ

научни и стручни преводилац и судски преводилац за француски језик